Pi­še: prof. dr Mi­lan R. Mi­la­no­vić



U no­vi­joj isto­ri­ji taj „spor­ni” pro­stor je pre­te­žno di­je­lio isto­rij­sku sud­bi­nu ju­žne Her­ce­go­vi­ne, pod vi­še­vje­kov­nom tur­skom i mno­go kra­ćom austro­u­gar­skom upra­vom, sa uprav­nim sje­di­štem u Tre­bi­nju. Uprav­na pri­pad­nost Her­ce­go­vi­ni uklju­ču­je i pe­ri­od na­kon ras­pa­da austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je i ju­žno­slo­ven­skog uje­di­nje­nja, ka­da je ta­ko­đe, ad­mi­ni­stra­tiv­no pri­pa­dao sre­zu tre­binj­skom. Po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ovaj pro­stor ni­ka­da ni­je pri­pa­dao BiH.
Ipak, tre­ba uka­za­ti na za­i­sta neo­bič­nu i, osim ri­jet­kim is­tra­ži­va­či­ma, ne­do­volj­no po­zna­tu isto­rij­sku sud­bi­nu ovog po­gra­nič­nog pro­sto­ra, ko­ji se u isto­rij­skim tu­ma­če­nji­ma naj­če­šće, iako do­sta ne­pre­ci­zno, ozna­ča­va kao tzv. „li­ni­ja Gri­ma­ni”. Okol­no­sti na­sta­ja­nja i isto­rij­skog tra­ja­nja te „li­ni­je” zna­čaj­no su uti­ca­le na sud­bi­nu i uslo­ve raz­vo­ja, pa i me­đu­sob­ne du­go­tra­ju­će po­gra­nič­ne spo­ro­ve su­sjed­nih pro­sto­ra. Po­sli­je Kar­lo­vač­kog mi­ra (ko­jim je za­vr­šen Mo­rej­ski rat, 1699.), raz­gra­ni­če­nje mle­tač­kih i tur­skih te­ri­to­ri­ja u Bo­ki iz­vr­še­no je upra­vo „li­ni­jom Gri­ma­ni” ko­ja je pre­ci­zno opi­sa­na u Pro­to­ko­lu o raz­gra­ni­če­nju (1700/1701.). Na za­pad­noj stra­ni, ra­ni­ja du­bro­vač­ko-tur­ska gra­ni­ca je osta­la ne­pro­mi­je­nje­na (to je i da­na­šnja gra­ni­ca Cr­ne Go­re sa Hr­vat­skom). Ali, na is­toč­noj stra­ni po­sta­vlje­na je no­va mle­tač­ko-tur­ska gra­ni­ca, tzv. li­ni­ja Gri­ma­ni, ko­ja se pru­ža­la od mor­ske oba­le na Iga­lu (bli­zu So­li­la), po­red da­na­šnje ben­zin­ske pum­pe (i sad tu po­sto­ji gra­nič­ni ka­men), u prav­cu sje­ver-sje­ve­ro­i­stok, raz­dva­ja­ju­ći mno­ga se­la i bli­ske za­se­o­ke (et­nič­ki pot­pu­no kom­pakt­ne), uz pla­ni­nu Do­bra­šti­cu, i da­lje pre­ma Kri­vo­ši­ja­ma i Ri­snu. Iz­me­đu ove dvi­je li­ni­je (za­pad­ne, sta­re du­bro­vač­ko/tur­ske i is­toč­ne, no­ve tur­sko/mle­tač­ke – Gri­ma­ni­je­ve), na­šao se dio Her­ce­go­vač­kog san­dža­ka kao en­kla­va tur­ske te­ri­to­ri­je u Bo­ki. Slič­no kao što je du­bro­vač­ke i mle­tač­ke te­ri­to­ri­je u Dal­ma­ci­ji raz­dva­ja­la tur­ska tam­pon zo­na Ne­um–Klek. Du­brov­ča­ni se, da­kle, ni­gdje (osim na mo­ru) ni­je­su do­di­ri­va­li sa Mle­ča­ni­ma, kop­ne­ne gra­ni­ce im je ču­va­la Oto­man­ska ca­re­vi­na.
U kon­tek­stu ak­tu­el­ne jav­ne po­le­mi­ke o me­đu­dr­žav­nim gra­ni­ca­ma i Su­to­ri­ni, ra­di se upra­vo o te­ri­to­ri­ji „li­ni­je Gri­ma­ni” u Bo­ki. Ali, to ni­je sa­mo Su­to­ri­na, jer istu isto­rij­sku sud­bi­nu ima i ne­ko­li­ko pu­ta ve­ći do­di­ru­ju­ći pro­stor, to su Baj­ko­ve Kru­še­vi­ce. To je za­pra­vo pro­stor ne­ka­da­šnje, mno­go ka­sni­je stvo­re­ne, op­šti­ne Pri­mor­ske u sa­sta­vu sre­za Tre­binj­skog, po­vr­ši­ne 85 ki­lo­me­ta­ra kva­drat­nih, a to je vi­še od tre­ći­ne (36 od­sto) te­ri­to­ri­je da­na­šnje op­šti­ne Her­ceg No­vi (Kru­še­vi­ce 28 od­sto, Su­to­ri­na 8 od­sto).
Ova gra­ni­ca se, u raz­li­či­tim for­ma­ma (dr­žav­na, sre­ska, op­štin­ska, ka­ta­star­ska), vr­lo du­go odr­ža­va­la kao gra­ni­ca iz­me­đu Her­ce­go­vi­ne i Bo­ke, što je i uzro­ko­va­lo ozbilj­ne spo­ro­ve i me­đu­se­o­ske su­ko­be, pre­si­je­ca­ju­ći te­ri­to­ri­ju sta­re srp­ske žu­pe Dra­če­vi­ce, raz­dva­ja­ju­ći su­sjed­na et­nič­ki ho­mo­ge­na i isto­vjer­na na­se­lja, osta­vlja­ju­ći ih naj­pri­je u raz­li­či­tim dr­ža­va­ma, jed­ne u Tur­skoj, a dru­ge u Mle­tač­koj ili Austri­ji, ka­sni­je u raz­li­či­tim op­šti­na­ma i sre­zo­vi­ma (o to­me je u HN ob­ja­vlje­na mo­no­gra­fi­ja: „Je­dan sta­ri her­ce­go­vač­ko-bo­kelj­ski po­gra­nič­ni spor”).
Ku­ri­o­zi­tet ove li­ni­je, ko­ja je ta­ko du­go odo­li­je­va­la mi­rov­nim rje­še­nji­ma i me­đu­na­rod­nim ugo­vo­ri­ma, upra­vo je u sle­de­ćem: raz­gra­ni­če­nje (utvr­đe­no Kar­lo­vač­kim) po­tvr­đe­no je i Po­ža­re­vač­kim mi­rom (1718), kao li­ni­ja „Mo­če­ni­go” (ko­ja se raz­li­ku­je od „Gri­ma­ni­je­ve”, uto­li­ko što je ob­u­hva­ta­la i Kri­vo­ši­je ko­je su ta­da pri­pr­o­je­ne mle­tač­kim te­ri­to­ri­ja­ma u Bo­ki); en­kla­va osta­je tur­ska i po­sli­je pro­pa­sti Mle­tač­ke Re­pu­bli­ke, da­kle po­sli­je Beč­kog kon­gre­sa (1815) kad je Austri­ja pre­u­ze­la mle­tač­ke te­ri­to­ri­je u Bo­ki; osta­je kao ad­mi­ni­stra­tiv­na gra­ni­ca i po­sli­je Ber­lin­skog kon­gre­sa (1878), ka­da je Austro­u­gar­ska oku­pi­ra­la, i po­sli­je 1908. ka­da je i anek­ti­ra­la Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu; gra­ni­ca osta­je i po­sli­je Ver­saj­skog ugo­vo­ra (1919) i stva­ra­nja ju­žno­slo­ven­ske dr­ža­ve (Kra­lje­vi­ne SHS), da­kle Kru­še­vi­ce i Su­to­ri­na i da­lje ad­mi­ni­stra­tiv­no – uprav­no pri­pa­da­ju Her­ce­go­vi­ni, a ne Bo­ki; i po­sli­je 1929. ka­da su u KJ stvo­re­ne Ba­no­vi­ne, ove dvi­je kne­ži­ne (ta­ko­đe i dvi­je pra­vo­slav­ne pa­ro­hi­je) Su­to­ri­na i Kru­še­vi­ce, či­ni­le su po­seb­nu op­šti­nu – Pri­mor­sku, a ko­ja je bi­la jed­na od osam op­šti­na sre­za Tre­binj­skog. Uka­zom o nje­nom for­mi­ra­nju 1929, ob­u­hva­ta­la je dvi­je do­ta­da­šnje kne­ži­ne, Kru­še­vi­ce i Su­to­ri­nu, bez na­se­lja grad­skog ti­pa, sa­sta­vlje­na od 12 se­la i za­se­la­ka, nje­no sje­di­šte je bi­lo u se­lu Svr­ču­ga­ma (Do­nje Kru­še­vi­ce). Pre­ma po­pi­su 1931. ima­la je 2.053 sta­nov­ni­ka (98,1 od­sto pra­vo­slav­nih).
Tre­ba na­gla­si­ti da su na­rod­ni pr­va­ci op­šti­ne Pri­mor­ske u vi­še na­vra­ta, na naj­vi­šim po­li­ti­kim ni­vo­i­ma, po­kre­ta­li ini­ci­ja­ti­vu za pri­pa­ja­nje her­ceg­nov­skoj op­šti­ni, iz pot­pu­no ra­zu­mlji­vih raz­lo­ga, jer obje ove K.O. pri­rod­no-ge­o­graf­ski iz­ra­zi­to gra­vi­ti­ra­ju ka H.No­vom: Su­to­ri­na je od No­vo­ga uda­lje­na sa­mo 5, a od Tre­bi­nja 35 km; Kru­še­vi­ce od No­vo­ga 15, a od Tre­bi­nja 30. Op­štin­sko vi­je­će H. No­vog je još 1928. to i pri­hva­ti­lo, ali ta­da ni­je bi­lo sa­gla­sno­sti Vla­de u Be­o­gra­du.
Pi­ta­nje je, da­kle, ka­da je i ka­ko, pro­stor ne­ka­da­šnje op­šti­ne Pri­mor­ske pri­po­jen op­šti­ni Her­ceg No­vi i Cr­noj Go­ri?
Iz­vje­sno je da se to kao pro­ces, vo­ljom na­ro­da, de­ša­va­lo i pri­je i to­kom i ne­po­sred­no na­kon NOB-a. A ko je o to­me de­fi­ni­tiv­no od­lu­či­vao, sva­ka­ko ta­da­šnji vi­so­ki par­tij­ski ru­ko­vo­di­o­ci. Mo­žda Đu­ro Pu­car i Bla­žo Jo­va­no­vić, ili mo­žda Vla­do Še­grt kao Tre­bi­njac i ko­man­dant De­se­te her­ce­go­vač­ke bri­ga­de ko­ja je oslo­bo­di­la Her­ceg No­vi 1944. Iako sam se ovim pi­ta­nji­ma ba­vio to­kom pri­pre­me mo­no­gra­fi­je „Baj­ko­ve Kru­še­vi­ce” (1997), ni­je se mo­glo do­ći do auten­tič­nih ar­hiv­skih do­ku­me­na­ta i do pre­ci­znog od­go­vo­ra, ko je (ko­ji or­gan no­ve re­vo­lu­ci­o­nar­ne vla­sti ili vla­da­ji­će par­ti­je) i ka­da do­nio ta­kvu od­lu­ku. Bio sam u pri­li­ci da to di­rekt­no pi­tam V. Še­gr­ta (raz­go­va­ra­li smo ok­to­bra 1988. u ho­te­lu „Su­tje­ska na Tjen­ti­štu”), on mi je od­go­vo­rio da je bi­la for­mi­ra­na za­jed­nič­ka ko­mi­si­ja, u ko­joj je u ime Vla­de BiH bio upra­vo on (V.Š.) a od stra­ne Cr­ne Go­re Kom­nen Ce­ro­vić, na­rod­ni he­roj, mi­ni­star u Vla­di, te da je ta­ko do­go­vo­re­no da gra­ni­ca ka­ta­star­ske op­šti­ne Kru­še­vi­ce pre­ma K.O. Zup­ci (da­nas gra­nič­ni pre­laz či­je je utvr­đe­nje fi­nan­si­ra­la EU!) bu­de no­va me­đu­re­pu­blič­ka gra­ni­ca. Ina­če, K.O. Su­to­ri­na se ni­ka­da ni­je gra­ni­či­la sa ne­kom K.O. u Hre­ce­go­vi­ni (osim sa Kru­še­vi­ca­ma).
No, o po­rat­nom ad­mi­ni­stra­tiv­nom pri­pa­ja­nju se mo­že za­ku­či­va­ti in­di­rekt­no. Npr. in­di­ka­tiv­no je da je za vri­je­me ra­ta (1941–1945) or­ga­ni­za­ci­ja KPJ bi­la po­sta­vlje­na ta­ko da su tzv. par­tij­ske će­li­je Kru­še­vi­ce i Su­to­ri­na bi­le ve­za­ne za Mje­sni ko­mi­tet Her­ceg No­vi, a ovaj za Okru­žni ko­mi­tet Nik­šić (ne za Tre­bi­nje). Or­jen­ski par­ti­zan­ski ba­ta­ljon, ko­ji je dr­žao slo­bod­nu te­ri­to­ri­ju sve do ma­ja 1943, a glav­ni­nu nje­go­vih bo­ra­ca su či­ni­li Kru­še­vi­ča­ni i Su­to­ra­ni, imao je nad­re­đe­nu ko­man­du u Nik­ši­ću.
Ta­ko­đe, po­zna­to je da su to­kom NOR-a po­sto­ja­li na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki od­bo­ri kao pri­vre­me­ni or­ga­ni na­rod­ne vla­sti, sve do do­no­še­nja Za­ko­na o na­rod­nim od­bo­ri­ma (ma­ja 1946). Na pod­ruč­ju op­šti­ne Her­ceg No­vi, po­red grad­skog od­bo­ra, po­sto­ja­lo je vi­še mje­snih i se­o­skih od­bo­ra, kao i Sre­ski NOO. U dru­goj po­lo­vi­ni 1946. go­di­ne, za pod­ruč­je dva su­sjed­na se­la, Kru­še­vi­ca i Mo­kri­na, ina­če sa su­prot­nih stra­na „li­ni­je Gri­ma­ni”, for­mi­ran je je­dan za­jed­nič­ki Mje­sni na­rod­ni od­bor, sa sje­di­štem na Me­te­ri­zu (da­nas u MZ Mo­kri­ne). Da­kle, Su­to­ri­na i Kru­še­vi­ce su od­mah na­kon ra­ta tre­ti­ra­ne kao sa­stav­ni dio op­šti­ne H.No­vi. Ra­zu­mi­je se da se to od­no­si i na pr­vi po­sle­rat­ni po­pis sta­nov­ni­štva 1948.
Iz­vje­sno je da je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, u no­voj dr­ža­vi – DFJ, na ovom pro­sto­ru do­šlo do pro­mje­ne gra­ni­ca do­ta­da­šnjih sre­zo­va, od­no­sno do ko­rek­ci­je gra­ni­ca iz­me­đu ta­da­šnjih na­rod­nih re­pu­bli­ka, NR BiH i NR CG. Ta­da su dvi­je ka­ta­star­ske op­šti­ne, Kru­še­vi­ce i Su­to­ri­na, iz sre­za Tre­binj­skog (BiH) ad­mi­ni­stra­tiv­no pri­po­je­ne op­šti­ni Her­ceg No­vi u sre­zu Bo­ko­ko­tor­skom (CG). Prak­tič­no, pri­pa­ja­nje je iz­vr­še­no još to­kom ra­ta, a for­mal­no tek kad je pre­se­ljen ka­ta­star i ze­mlji­šne knji­ge. Ali, što se ti­če cr­kve­ne ad­mi­ni­stra­ci­je, ove dvi­je pa­ro­hi­je (Su­to­ri­na i Kru­še­vi­ce) su i na­da­lje (i da­nas) u Epar­hi­ji za­hum­sko-her­ce­go­vač­koj.
Uosta­lom, tzv. Av­noj­ske gra­ni­ce na ovom pro­sto­ru su već bi­le mi­je­nja­ne. Na­i­me. av­noj­ski cr­no­gor­ski en­ti­tet je ob­u­hva­tao dva en­ti­te­ta (na osno­vu ime­na ze­malj­skih an­ti­fa­ši­stič­kih skup­šti­na na­rod­nog oslo­bo­đe­nja), i to Cr­nu Go­ru i Bo­ku, npr. 1944. su odr­ža­na dva za­sje­da­nja ZAV­NO Cr­ne Go­re i Bo­ke, na ko­ji­ma je da­ta pu­na po­dr­ška od­lu­ka­ma Dru­gog za­sje­da­nja AV­NOJ-a. A po­zna­to je da je ci­je­la Bo­ka pri­po­je­na Cr­noj Go­ri na osno­vu jed­ne od­lu­ke Sre­skog na­rod­nog od­bo­ra, iz apri­la 1945. go­di­ne, ko­ja je na sjed­ni­ci tog or­ga­na na­rod­ne vla­sti do­ne­se­na pod tač­kom „Ra­zno”!
Za­ni­mlji­vo je, ta­ko­đe, a mo­žda ma­nje po­zna­to, da su Cr­na Go­ra i BiH ko­ri­go­va­le svo­ju me­đu­sob­nu av­noj­sku gra­ni­cu, ne sa­mo na ju­gu u Bo­ki, ne­go i na sje­ve­ru. Po za­htje­vu, dva se­la, Kru­še­vo i Vu­če­vo, u re­jo­nu Šće­pan Po­lja, pro­po­je­na su BiH, od­lu­kom Na­rod­ne skup­šti­ne FNRJ. Ova od­lu­ka je ob­ja­vlje­na i u Slu­žbe­nom li­stu, ma­ja 1949. (a o raz­gra­ni­če­nju u Bo­ki, ne­ma ni za­bilj­ške u Ar­hi­vu Ju­go­sla­vi­je). Pre­ma ste­no­gra­mu, iz­vje­sti­lac Za­ko­no­dav­nog od­bo­ra je is­ta­kao da „Cr­na Go­ra do­bro­volj­no ustu­pa ova dva se­la ko­ja joj po Usta­vu pri­pa­da­ju ... jer su to dje­lo­vi jed­ne za­jed­nič­ke otadž­bi­ne FNRJ”.
Po­što je ova po­le­mi­ka ini­ci­ra­na od ne­kih kru­go­va iz BiH, za­ni­mlji­vo je da u kon­tek­stu gra­ni­ca i te­ri­to­ri­ja, ne po­mi­nju jed­no ta­kvo te­ri­to­ri­jal­no rje­še­nje ko­je se od­no­si­lo na su­sjed­stvo Su­to­ri­ne, ali sa dru­ge stra­ne gra­ni­ce, a ko­je je raz­ma­tra­no u to­ku Dej­ton­skih pre­go­vo­ra no­vem­bra 1995. go­di­ne. Bio je sa­či­njen pred­log spo­ra­zu­ma o raz­mje­ni te­ri­to­ri­ja iz­me­đu Hr­vat­ske, BiH i Re­pu­bli­ke Srp­ske. Su­šti­na spo­ra­zi­ma je bi­la sle­de­ća: R.Srp­ska ustu­pa Hr­vat­skoj dio op­šti­ne Tre­bi­nje ra­di pro­ši­re­nja za­le­đa op­šti­ne Du­brov­nik a za­uz­vrat do­bi­ja is­toč­ni dio op­šti­ne Du­brov­nik ko­ji se gra­ni­či sa SRJ, a to zna­či dio Ko­na­va­la i mor­sku oba­lu od Mo­lun­ta do Pre­vla­ke. Po­što je to bi­lo od ne­sum­nji­vog po­li­tič­ko-bez­bjed­no­snog zna­ča­ja za SRJ (uz­gred, Pre­vla­ka još ni­je de­fi­ni­tiv­no ri­je­še­na), tekst spo­ra­zu­ma je raz­ma­tran na sjed­ni­ci Sa­ve­zne vla­de SRJ ra­di da­va­nja ovla­šće­nja na­šoj de­le­ga­ci­ji. Kao što je po­zna­to, hr­vat­ska stra­na je na di­je­lu te­ri­to­ri­je op­šti­ne Tre­bi­nje do­bi­la no­vu op­šti­nu Rav­no u FBiH, po­vu­kla sa­gla­snost i ide­ja o raz­mje­ni je pro­pa­la.
A gra­ni­ce, ni av­noj­ske ni dej­ton­ske, ni isto­rij­ske ni et­nič­ke, oči­gled­no ni­je­su vječ­ne i ne­pro­mjen­lji­ve. Vječ­na je sa­mo isti­na iz na­rod­ne po­slo­vi­ce: „Vri­je­me gra­di niz pri­mor­je ku­le, vri­je­me gra­di vri­je­me raz­gra­đu­je”.